Проповеднички послови Мис Стон случајно су се поклопили с политичким задатком Македонске револуционарне организације којом су руководили истакнути револуционари Гоце Делчев, Ђорче Петров, Јане Сандански и Христо Чернопеев. Управо су они били учесници оружаних подухвата који су подигли на ноге турске војнике из свих касарна у области. Најратоборнији међу македонским бунтовницима био је Јане Сандански, Влах пореклом и главни противник свих власти, пре свега бугарских на челу с кнезом Фердинандом. Док су Делчев и Петров тактизирали и избегавали сукобе с властима у Софији, Сандански се није мирио са сазнањем да су његови комесари Цончев и Сарафов деловање организације усмерили ка стварању бугарске државе у чији би састав ушла и цела Македонија.
Пошто су, за разлику од десетак других истомишљеника, избегли убиство и хапшење, Делчев, Сандански и Чернопеев створили су своју организацију. Тако су остали без помоћи власти у Софији и били приморани да се на разне начине довијају како се њихов покрет не би угасио. Вођа покрета Гоце Делчев предлагао је да се до новца за издржавање организације дође отмицама турских великодостојника, док је Јане Сандански сматрао да би све муке биле решене отмицом кнеза Фердинанда, ондашњег господара Бугарске. После вишедневних препирки одустало се од предлога Санданског, али су ковани планови о хитној отмици неког богаташа.
За таквог је с правом сматран Сулејман-бег из Горње Џумаје, али се од његове отмице одустало кад су доушници дојавили да је Турчин тешко болестан и да од његовог киднаповања не би било никакве користи. Сандански је предложио да следећа жртва буде др Хаус, протестантски мисионар из Солуна, али се и та намера изјаловила јер је, уместо да обилази своје вернике, др Хаус изненада отпутовао на нов задатак, изван Македоније. Чувши за то, један млади припадник организације, иначе вешт доушник, предложио је вођама да отму Мис Стон, обавештавајући их да је дознао да она ускоро креће у нову мисију. Опрезни Гоце Делчев одбацио је тај предлог оценивши га двоструко опасним – на врат би истовремено натоварили турску војску и свакако Америку која је у то време, почетком 20. века, почела да се занима за прилике на Балкану.
Сандански и Чернопеев одлучили су да на своју руку отму Мис Стон, убеђени да ће за њен откуп добити довољно новца за набавку оружја и других потрепштина за одржавање организације. Израчунали су да би им 110.000 долара, или 25.000 турских лира у злату, било довољно за набавку неопходног наоружања. Док су чекали дојаву о поласку мисионарке из Банског и податке о саставу њене пратње, Сандански и Чернопеев до танчина су разрадили план кретања, од тренутка отмице до добијања наумљене откупнине.
Турци који се госте сланином После заслуженог одмора и повратка из Америке, Мис Стон је била орна за нов подухват и своје расположење преносила је на сараднике и следбенике. Око припрема њене екипе доста је помагао Димитар Лазаров, угледни трговац из Банског, који је уз помоћ Санданског и Чернопеева убедио пријатеље да предстојећи подухват револуционара-разбојника неће угрозити њихов положај. И не слутећи какву улогу игра њен пријатељ Лазаров, Мис Стон му је поверила да одреди с којим кирајџијама ће путовати до Горње Џумаје. А он се побринуо да се у групи нађу Саве Мехомиски и Георги Мацуров, окорели разбојници и први оперативци у дружини Санданског. У каравану Мис Стон били су њена прва сарадница Катарина Цилка и њен супруг и искусни протестантски мисионар Григур, извесна Катарина Ушева, три учитељице, три ученице и шест сељака који нису имали никакве везе с отмичарима, укупно њих осамнаесторо.
Пет километара од Банског каравану се придружио комита Крсто Асенов, који је имао задатак да јаше на пристојном одстојању од групе и да, обележен марамом на глави, отмичарима најави приближавање каравана заседи Санданског и Чернопеева. Караван се кретао без застоја и брзином коју је диктирао Асенов. Зауставили су се само једном како би указали помоћ Катарини Ушевој, која се пожалила на болове у стомаку, што ће је касније спасти шестомесечног потуцања врлетима Пирина. Сат касније, Асенов је најавио одмор саопштивши Мис Стон да ће се зауставити кад наиђу на погодно место.
Кад се такво место указало, на друму, пред уморним путницима, испречила су се двојица наоружаних разбојника, „Турци од главе до пете”. Тобожњи заштитници каравана – Саве Мехомиски, Георги Мацуров и Крсте Асенов – одмах су одложили оружје. Разбојници су из групе одвојили Мис Стон и Катарину Ушеву, али су на „молбу” Асенова њу заменили њеном имењакињом Цилком. Остале су ослободили, рекавши им да могу да наставе куда су пошли. Док су разбојници претоварали коње, узимајући товар с намирницама, на оближњем пропланку појавио се незвани гост. Разбојници су га на турском позвали да им се приближи, али је овај из пиштоља запуцао у њиховом правцу, при том тешко ранивши једног ученика, штићеника Мис Стон. Разоружане караванџије Саве Мехомински и Крсте Асенов латили су се пушака које су неколико тренутака пре тога бацили, и дали се у потеру за незнанцем.
У препирци око тога шта да ураде са овим несрећником који је из чиста мира ранио младића, Асенов је потегао пиштољ и пресуда је извршена. Тек касније се дознало да су отмичари Мис Стон убили извесног Ибрахима Алија, званог Мечкар, из оближњег села Бабјак, ситног друмског разбојника који је био сам своја банда. Мис Стон одмах је схватила о чему се ради али је, пре него што су је разбојници одвели у непознатом правцу, кишобраном, од кога се није одвајала, одаламила Савета Мехоминског, свог несуђеног вођу и заштитника.
Желећи да заварају траг и гониоце наведу на погрешну страну, отмичари су били обучени као Турци а, да би били уверљивији, неки од њих су говорили само турски. Управо су „Турци”, десетак минута касније, пошто су са заробљеницама зашли дубље у шуму, курјачки насрнули на свињско печење спремљено за мисионарку и њене пратиоце. С отетим женама све време су била два ћутљива разбојника, Јане Сандански и Христо Чернопеев, који су се раније договорили да први изиграва добричину а други одметника најгоре врсте.
Букет за отету
Отмица се догодила мало иза поднева, 3. септембра 1901. године а глас о томе члановима протестантске заједнице у Горњу Џумају донео је Глигор (Лигур) Цилка. Они су одмах обавестили доктора Џона Хауса у Солуну а овај је истог тренутка о томе обавестио америчког конзула П. Хаџи Лазара. Петог септембра за отмицу је сазнао и амерички конзул у Цариграду, Диксон, а онда је кренула жустра шестомесечна преписка на релацији Џумаја–Солун–Софија–Истанбул–Вашингтон и обрнуто. Том приликом размењено је 250 депеша (све су сачуване) и из њихове садржине може да се види какво је расуло владало у органима турске власти у провинцији Румелији.
