KROFNE
Ova priča je istinita i dogodila se davno, ali se sećam svakog detalja, kao da se to dogodilo juče.
Moja koleginica i ja. Sedimo iza jednog šaltera, nove na poslu, i ne snalazimo se najbolje. Plašimo se i " svoje senke ", doručkujemo u parkiću, kifle i jogurt. Ne smemo da odemo ni po kafu, da nam neko ne prigovori što smo napustile radno mesto.
Iz današnje perspektive, sve ovo mi deluje smešno.Tada mi to nije bilo nimalo smešno.
Jednog dana koleginica se javila da je bolesna i da...
-
Dobrodošli na Ćaskanja! Mi smo zajednica koja okuplja članove sa prostora bivših jugoslovenskih republika. Budite slobodni, pregledajte naš sajt, pročitajte neke od započetih diskusija. Ako želite da učestvujete u diskusijama, pisati na forumu, kreirati albume, dodavati medije, a niste naš član, registrujte se. Registracija je besplatna i zahteva samo minut Vašeg vremena. I da ne zaboravimo: registrovanjem i prijavljivanjem na forumu uklanjate sve reklame koje se prikazuju na sajtu, jer nam je stalo do naših članova. Pridružite nam se!
Koristite zastareli preglednik. Možda se neće pravilno prikazivati ova ili druge veb stranice.
Trebalo bi da nadogradite ili koristite alternativni preglednik.
Trebalo bi da nadogradite ili koristite alternativni preglednik.
Blogoterija
Nesuđeni i budući blogovi forumaša
Filteri
Prikazivanje samo:
Učitavanje...
Ko si ti Iris Marković? Ko si ti? Da li si samo bolesna devojčica koja je izrasla u bolesnu ženu?
Da li te zbog toga treba žaliti? Ili si ti Iris, ne zbog bolesti već zbog svog karaktera manipulatorka i kradljivica duša?
Kažeš da ti je duša prazna pa je i nemaš. Ima nas mnogo kojima je duša prazna, povremeno ili stalno, pa ne manipulišemo ljudima, ne krademo im srca i dušu.
Sve vreme sam bila tužna. Pitaš, zbog koga? Zbog Ljubomira, Alekse, Spomenke, Vladimira. I zbog tebe sam na momente...
Krenula bih od osnovnih studija medicine koje uspešno završi svaka maJka koja drži do sebe u Srbiji jer na zdravstveni sistem ne može da se osloni....
Viši nivo znanja korišćenja viber grupa (vrtić, predškolsko, prve 4 godine osnovnog obrazovanja, druge 4 predmetne nastave osnovnog obrazovanja., Saveta roditelja, Saveta škole, kewa najboljih drugara, srednjoškolskog obrazovanja).
Osnovne studije matematike, dva strana jezika, književnosti, trenerske veštine (level prva godina DIF)...
Sećanje na Branka
BESMRTNA PESMA
I
Ako ti jave: umro sam
a bio sam ti drag,
možda će i u tebi
odjednom nešto posiveti.
Na trepavicama magla.
Na usni pepeljast trag.
Da li si ikad razmišljao
o tome šta znači živeti?
Ko sneg u toplom dlanu
u tebi detinjstvo kopni.
Brige…
Zar ima briga?
Tuge…
Zar ima tuga?
Po merdevinama mašte
u mladost hrabro se popni.
Tamo te čeka ona
lepa, al’ lukava duga.
I živi!
Sasvim živi!
Ne grickaj kao miš dane.
Široko žvaći vazduh.
Prestiži vetar i ptice.
Jer...
Sakriju se u dubini duše. Ćute. Miruju. I kada se najmanje nadamo oni se probude. Duhovi u nama.
Duhovi. Duše umrlih koje smo poštovali. Koje smo voleli. Koji su nas voleli.
Ne plašim se tih duhova koji su u meni. Podsećaju me na neke predivne trenutke. Trenutke koji su nestali i koji se više neće ponoviti.
Kao na usporenoj filmskoj traci ređaju se slike. Nasmejana, draga lica. Lica koja su sada duhovi.
Nasmejana, ali i lica na kojima se vidi tuga bojili su moj svet svojim bojama.
Boje...
Pre sat i nešto objavljeno na blogu "Noćna šaputanja"
Tačka
Govorio si mi glasom koji je pomalo ličio na glas Branislava Lečića u filmu "Bulevar revolucije"
- Kako smo za kratko vreme postali bliski. Kako me ti dobro razumeš.
Kada si dobio od mene na listu papira napisan tekst Jasne Zlokić "Ja sam ti jedini drug" zapitao si se
- Zašto se mi nismo sreli ranije?
Kada si gotovo sve izgubio i kada ona nije prestajala da te vređa, ja sam ti jedina pružila ruku. Dala preko potrebnu...
Osam godina tišine
Slušam razgovore komšija o izolaciji zbog korona virusa. Čitam na internet društvenim mrežama kako su ljudi podneli skoro dva meseca izolacije.
Slušam i čitam. I ćutim.
Osam godina sam u izolaciji. Osam godina ne slušam muziku. Osam godina samo životarim.
Kako sam? Kada čujem to pitanje mehanički odgovaram “dobro”.
Kako objasniti ljudima da bol ne jenjava, da nikada neće proći?
Pre osam godina i poslednji komadić mog srca pretvorio se u pepeo.
Nemam srce. Na...
Novčić
Noć se pretvarala u dan kada je ustala iz kreveta i otvorila prozor.
Nakon neprospavane noći prijala joj je svežina. Na mahove ju je obuzimala sreća. Sreća jer je našla privremeno rešenje. Sreća jer će tokom dana napuniti frižider i platiti račune, a ostaće valjda i za dečiji džeparac za par dana.
Duboko je uvukla dim motane cigarete. Srknula je i gutalj vrele kafe. Onda je počela da plače.
Novčić je stajao u maloj beloj kutijici u kojoj je nekada držala prsten. Ranije je stajao u...
Zovi ako ti treba 100 evra
Pre možda dvadeset dana predsednik države najavio je da će država pomoći svim punoletnim građanima Srbije da lakše prebrode krizu nastalu zbog pandemije koronavirusa.
Pomoć je jednokratna, iznosi 100 evra u dinarskoj protivvrednosti. Dodao je i da će ta novčana pomoć leći na tekuće račune građana kada prođe vanredno stanje.
Bila sam zapanjena kada sam čula za tih 100 evra. Setila sam se Dinkića i obećanih 1000 evra.
Nisam videla smisao u tome da taj novac...
Bloger ili politički korektno blogerka postala sam davne 2003. Menjala sam blog platforme, imala svoj domen, i sada sam ponovo na free blog platformi WordPress.
Imam dva bloga- oba su "svaaštare" tj nemaju svoju nišu kako blogeri opisuju oblast kojom se na blogu bave.
Evo za početak, jedna priča..komentari su dozvoljeni, zapravo poželjni :)
Jedan telefonski poziv
Ana je prekinula vezu kada mu je rekla „Ćao“ i bacila telefon na krevet. Sipala je sebi čašicu konjaka, zapalila Marlboro i...
Priča napisana za Fejsbuk grupu „Delfi kutak“ – izazov Natašine priče
Baka Zagorku, od milja zvanu Zaga, svi su voleli u tom velikom i mirnom vojvođanskom selu.
S proleća bi Zaga prva posejala svoju baštu. Nije tražila pomoć od drugih. Volela je sve poslove u bašti ali i u kući da radi sama.
“ Šta je osamdesetdruga godina kada se osećam kao da imam trideset i dve” znala bi ta dobrodržeća starica da kaže.
Leti bi deci iz komšiluka kupovala ili sama pravila sladoled od vanile i čokolade...
– Откуд овај силни парадајз?
– Купио Дударим.
– Па зашто побогу?
– Не знам, видиш да је дилеја.
– А где је он сада?
– Отишо до лекара да му превију главу, неко га је разбио.
– Па зашто побогу?
– Не знам, видиш да је дилеја.
Заврших у амбуланти ни крив ни дужан, чак ни тај парадајз нисам хтео да купујем… Кренем фино у Пекабету по јогурт и тако неке зајебанције, ал да видиш испред Пекабете неко девојче продаје парадајз. Прави онај сељачки, и даље штрокав од земље, а зрео да зрелији не може...
Želeo je baš nju, al iskreno!
Hodala je po ivici noža.
Da je samo malo ranije, prošetala po sokacima znala bi da je tu kratko i da ga put vodi dalje. Sama i željna nežnosti izgubila je nadu, te je postala nezainteresovana za život koji se živeo oko nje.
Srce joj je mimo volje zaigralo, osmeh zatitrao, ruke se same ispružile...
Nije mogla protiv sebe, pritiskala je srce da se smiri, sakrila osmeh, spustila ruke i ...pustila ga da ode.
Ostala je opet sama, boreći se sa vetrenjačama prošlosti!
Bila je to kuća u kojoj se znao red...pre svega u onim periodičnim ali bitnim dogadjanjima. Za pohvalu zaista jer puno ih je koji ga ne znaju ili ne poštuju...
S druge strane sav taj red je često bio propraćen burno, pomalo neprimereno...
Navikli .
Bilo je ...
Ne tako davno.
Danas nije tako, mislim, i dalje se zna i poštuje red ali razlika je u načinu ponašanja, mnogo više je pristojnosti i umerenosti.
Velika je to sreća...
Tog dana desio se preokret u životima ukućana te sada već "bivše"...
Dodje i taj dan. Kupili smo regal, dugo smo razmišljali gde će stajati, menjali mesta, svako se borio za sebe, svi smo ga želeli...Prvi regal u našoj kući. Da,da onaj od zida do zida, što više nije moderno, ali mi smo tada bili fascinirani.
Brojali koliko ima fioka, koliko im praznina u kojima sam već videla knjige. A nismo ih imali, samo sam znala da im je tu mesto, sigurno sam videla na tv-u. Volela sam knjige, tada još školske jer nisam bila dovoljno odrasla za nekakve druge npr...
Bila je poput divnog nežnog labuda. Duge vitke noge, gracioznog držanja, načitana, ćutljiva ali i retko nasmejana.Često sam pomislila:"pa zar ne ume da bude zadovoljna", bila je talentovana za ples, ali kao da je svoj temperament sakriva. Ali je govorila da se u svojoj koži oseća kao ružno pače.
Stalno je pred ogledalom tražila mane na svom telu, sve joj je smetalo , noge tanke, pronašla neki kapilar, a onda sto mana kojih u stvari i nije bilo.
Kada se izjašnjavala da drži dijetu , kradom...
U jednom sremačkom selu živele su dve sestre, Marica i Anica. Nikada se nisu udavale, dočekale starost jedna pored druge. Pošto u kući nikada nije bilo muškaraca ili dece, sve je bilo pospremljeno i uredno, smederevac uvek blista, u sobama na krevetima zategnuti prekrivači a na njima sede velike lutke iz Italije, uredno očešljane i sa pažljivo raširenom suknjom.
Kao i u skoro svim selima, i one su imale letnju kujnu. Tu se leti boravilo, spremao se džem i ajvar, pekle paprike, pila kafa sa...
Svako bi trebao da ima svoju kafanu. Mesto gde si uvek dobrodošao. Gde dolaze prijatelji. Mesto gde odeš da se vidiš sa dragim ljudima, da se opustiš, da se distanciraš od svakodnevice, pričaš, šališ se, napuniš baterije prijateljstvom, ljubavlju, srećom...sa ljudima koji te razumeju, podržavaju, vole da su u tvom društvu kao i ti u njihovom.
Zna se koja je to kafana. Kada se kaže : "Hajmo na kafu", tačno se zna gde. Nema potrebe objašnjavati. Nema potrebe najavljivati se, rezervisati...
Ne znam koliko imam godina. Ne želim da znam. Ne želim da mi one budu reper za sve što se oko mene dešava. Jer osećam, mislim, doživljavam sve već duži niz godina i to na isti način. Možda je razlika samo u osobama za koje me vežu emocije, u osobama o kojima mislim sa kojima doživljavam život i sve u njemu.
Ceo život sam nekoga volela, majku i oca, sestru, svoju ljubav, decu...Pa koja je razlika izmedju onda i sada?
Ljubav...imala sam je i još uvek imam dovoljno za ceo život. Za svoju...
Kako izvire reč?
Iz srca, osećanja, razgrčući zvonki smeh, klizne nesvesno sa suzom, ušunja se kroz oko, lagano do duše, pa niz grlo, tiho? Ili iz pesme, prohuji, naraste pa se ponovo rodi veća i lepša? Da li je ljubav ta koja ih oslobodi pa one navru, žubore, komešaju se nekim nepredvidivim tokom ulivajući se u neko drugo srce, potapajući ga, oplemenjujući do beskrajne sreće? Ili tuga, možda ih ona secka, teše, oblikuje i ređa u stih?
Kako nastaje taj niz, ko ga priziva, kakvu tajnu formulu...